Психолошка помоћ после поплава

Временске непогоде које су нас погодиле ових дана узрок су трауматског искуства и носе последице већих или мањих размера на психичко здравље оних који су директно учествовали у овом догађају. 

Први корак у пружању помоћи угроженом становништву представља збрињавање основних физичких потреба, а затим следи пружање психолошког ослонца за адаптацију на новонастале промене. Циљ психолошке помоћи је да ублажи утицај кризног догађаја, процес опоравка и да спречи дуготрајне неповољне психолошке последице трауматског догађаја. У почетку се могу јавити знаци акутног стреса:збуњеност, дезорјентација, узнемиреност, паника, раздражљивост, љутња и забринутост. 

У посебном ризику после катастрофе су:деца, поврђени и они изложени опасностима по живот, медицински изнемогли, ментални болесници, особе са физичким инвалидитетом, адолесценти и одрасли са проблемима болести зависности, труднице, мајке са бебама и малом децом, они који су изгубили имовину. 

Уколико особа препознаје да је преживела потресно искуство треба себи да дозволи да осети неке емоционалне реакције јер је реакција коју осећа нормална у ненормалној ситуацији кроз коју пролази. 

Да би помогли себи треба да проводите време са људима које волите и да нађете времена за себе. Држите се рутине нормалног живота. Планирајте и организујте своје време и допустите себи сан и одмор. Умор који осећате је нормалан. Када осетите потребу и будете спремни говорите томе како се осећате. Допустите члановима породице да вам помогну. 

Немојте користити алкохол и средства за смирење сами без савета са стручним лицем. Избегавајте велике одлуке. Не радите ништа што не бисте дозволили својој деци. 

Када затражити помоћ доктора, психолога или психотерапеута?

Уколико осећате симптоме дуже од две недеље после догађаја, ако се осећате преплашено, раздражљиво, безнадежно и нисте способни да се носите са свакодневном рутином. Такође, ако имате несаницу више од три дана, немате никога у близини да вам помогне или размишљате да повредите себе или друге. 

Уколико је члановима ваше породице потребна помоћ охрабрите их да успоставе свакодневну рутину и пружите им емотивну подршку. Пажљиво слушајте особу којој је потребна помоћ, ставите се у њихову кожу. Избегавајте реченице као што су:“Знам како ти је, биће све у реду“ и да дајете примере из свог живота. Боље је рећи како је врло тешко пролазити кроз све ово. 

Од великог је значаја пружити и адекватну психолошку помоћ најмлађима, јер трауматско искуство код њих нарушава осећај сигурности. Овде важну улогу имају родитељи, учитељи и наставници који им могу пружити помоћ и подршку и превенирати касније компликације у њиховом функционисању. Прво информишите дете сходно његовом узрасту о ситуацији, а затим му пружите емотивну подршку. Млађа деца ће се задовољити општим информацијама, без много детаља а старија ће тражити детаљније информације о узроцима новонасталих догађаја. Посветите им више пажње, имајте стрпљења за њих, будите спремни на снажне емоције. Дозволите им да их испоље. Посматрајте њихово понашање пошто деца често не говоре отворено о својим осећањима. 

Када су у питању старије особе оне поред искуства могу бити и рањиве, иако су многи старији људи стекли ефикасне вештине преживљавања у свом животу у тешким ситуацијама. 

Особе које су биле изложене трауматском искуству поред обезбеђивања физичке безбедности, потребно је заштитити од додатног излагања свему што подсећа на трауматски догађај.

спец. др Марија Лазаревић
специјалиста опште медицине